Tri razloga zašto se ljudi stide da priznaju da koriste AI?

U eri veštačke inteligencije izgleda da je nastao novi oblik društvenog licemerja. Ljudi koriste AI, ali se ponašaju kao da ga nikada nisu ni otvorili. Kao da će ih neko uhvatiti sa ChatGPT-jem na mestu zločina.

Doktor Džefri Barnstin je u tekstu za Psychology Today pisao na ovu temu i to na primeru jednog klijenta. Klijent mu je pre tri meseca rekao da nikada neće koristiti AI, kao  „čistunac u programiranju“, odbijala je da ga koristi.

Ali je nedavno, u strogoj poverljivosti njegovog kabineta, rekla da ona i njen tim koriste AI.

Barnstin kaže da je ovo samo jedan od primera koji stalno čuje. „Stalno čujem ljude kako govore: „Ne koristim AI“ ili da mrze AI. A onda ga koriste.“

Kada je reč o pisanju uz pomoć AI-ja, situacija nije mnogo drugačija. „Neko mi je prošle nedelje rekao da je knjiga koju je napisao „100 odsto ljudska“. Zatim mi je priznao da je lagao. Bilo ga je sramota da kaže da je koristio AI za pomoć pri razradi ideja.“

Za neke ljude priznanje da koriste AI postaje pomalo neprijatno. U nekim slučajevima postaje i veoma neprijatno. Zašto?

Barnstin vidi tri razloga koji oblikuju novu kulturu samonametnutog stida zbog korišćenja AI-ja. Tu je i strah od toga da će nas drugi zbog toga osuđivati.

1. Brinemo da AI čini naša dostignuća manje autentičnim

Čuo sam mnogo razgovora o AI-ju koji počivaju na sve apsurdnijoj pretpostavci. Ako je mašina pomogla, dostignuće nekako manje vredi. Ali oduvek smo prihvatali pomoć pri razmišljanju, zar ne?

Pisci imaju urednike. Veliki filozofi imali su pisare. Učenici imaju nastavnike. Profesionalci se konsultuju sa kolegama.

Ukratko, od početka vremena neko može da ospori ideju ili ukaže na nešto što smo propustili. To ne znači da ta osoba preuzima vlasništvo nad našom konačnom odlukom.

2. AI ugrožava identitete koje cenimo

Ako sam ponosan što sam dobar pisac, šta znači činjenica da mašina može za nekoliko sekundi da napiše solidan, a često i odličan pasus?

Stalno se vraćam legendi o Džonu Henriju.

On je bio radnik koji je čekićem bušio čelik i takmičio se sa bušilicom na parni pogon.Džon Henri pobeđuje. Ali u legendi ga taj napor košta života. Priča je opstala jer govori o nečemu duboko ljudskom.

Želimo da znamo da nas mašina nije učinila nepotrebnim. AI bi, međutim, mogao da probudi upravo tu anksioznost.

Preterano razmišljanje može da nas gura ka zaključcima tipa „ili-ili“. Izvesnost nam je prijatnija od nejasnoće.

Ljudsko ili veštačko. Autentično ili lažno. Razmišljate sami ili puštate mašinu da razmišlja umesto vas.

3. Plašimo se da ćemo postati osoba na koju se svi obrušavaju

Zamislite izgubljenu loptu na fudbalskom terenu.Čim počne gužva, igrači uleću sa svih strana. Neki gotovo da nemaju šansu da dođu do lopte. Ipak, i oni uleću u gomilu. Ponekad usput čak i udare nekoga laktom.

Razgovori o AI-ju ponekad mogu da izgledaju upravo tako.

Kako kritika korišćenja AI-ja postaje društveno prihvatljiva, lako je pridružiti se napadu.Strah od sramoćenja čini ljude manje spremnim da priznaju neke stvari. Među njima je i korišćenje AI-ja.

U najgorem slučaju, sve može da počne da liči na ideološki test čistote.Da li si koristio AI? Koliko? Da li je on napisao tu rečenicu? Da li je ovo zaista tvoje?

Takva pitanja mogu da pokrenu beskrajne krugove preteranog razmišljanja. Na kraju mogu postati važnija od samog kvaliteta našeg razmišljanja.

Doktor Barnstin zaključuje u tekstu da je veće pitanje od toga da li neko koristi AI, ono šta je uradio sa AI -ijem.

„Ili, ako smem da odem korak dalje, šta ako je koristio AI i rezultat je zbog toga bio bolji? Ili jednostavno da se uništimo dok dokazujemo da možemo sami?  Možda tako propuštamo priliku da uživamo u neverovatnim mogućnostima koje nam AI pruža.“