Zašto je važno učiti mlade šta AI ne može da uradi?

Zamisliti budućnost u kojoj ljudsko razmišljanje postaje suvišno ili se smatra inferiornim u odnosu na veštačku inteligenciju nije naročito prijatno. Ipak, bez obzira na sve probleme koje AI donosi, ovu tehnologiju više nije moguće ignorisati niti jednostavno poželeti da nestane. Ona je tu da ostane.

Zato je važnije naučiti kako da je koristimo, a da pritom ne izgubimo ono što nas čini ljudima.

AI nema sposobnost da sanjari

To je posebno važno za studente, piše profesor Univerziteta u Denveru Bili Straton za The Conversation. Teško je kriviti mlade ljude koji se pitaju zašto bi ulagali sate u razvijanje sposobnosti pisanja i kritičkog mišljenja ako veliki jezički modeli već mogu da napišu tekst koji na prvi pogled deluje sasvim pristojno.

Ali problem je mnogo veći od pitanja kako napisati dobar seminarski rad.

Preterano oslanjanje na AI moglo bi da vodi ka intelektualnom konformizmu i postepenom slabljenju sposobnosti kritičkog mišljenja. Istraživanja već beleže takve efekte, dok se mukotrpan proces promišljanja, preispitivanja i „borbe“ sa idejama sve više pretvara u veštinu koju možemo prepustiti mašini.

Upravo zato obrazovanje mora da se suoči sa AI-jem, a ne da pokušava da ga ignoriše. Ključ je u tome da studenti nauče da razlikuju ono u čemu je AI izuzetno dobar. Dobar je da prepozna obrazce i obradu ogromnih količina informacija. Ali ono što mu suštinski nedostaje je sposobnosti da sanjari, iskusi svet iz ljudske perspektive i autentično izrazi ono što oseća.

„Recite mi šta mislite“

Na jednom kursu o književnosti američkog juga, studentima sam dao zanimljiv zadatak, priča Straton. „Trebalo je da koriste AI kako bi analizirali „emocionalnu atmosferu“ scene iz romana „Srce je usamljeni lovac“ Karsona Mekalersa iz 1940. godine.

Književnost južnjačke gotike često je puna neobičnih, brutalnih i grotesknih likova. Oni žive u izolovanim sredinama zarobljenim u prošlosti, govore neobičnim dijalektima i suočavaju se sa tenzijama između vere i neverovanja, dobra i zla“, piše profesor i dodaje da čak i ljudskim čitaocima nije lako da povežu sve te slojeve.

AI je imao još veći problem.

Analiza i razumevanje

„Studentima sam dao scene koje uključuju glavne likove romana, među njima i potresan trenutak kada Spiros Antonapulos, gluv čovek, biva poslat u državnu psihijatrijsku ustanovu, ostavljajući svog jedinog prijatelja Džona Singera.

Scena je prožeta strahom, tugom i osećajem nepravde. Singer ostaje bez jedinog čoveka koji mu je blizak, dok odluka da Antonapulosa pošalju u ustanovu proizlazi iz pogrešnog tumačenja njegovog ponašanja. ChatGPT je, međutim, ponudio sterilnu i apstraktnu analizu. Atmosferu je opisao kao „razarajuće usamljenu“, „tiho bespomoćnu“ i obeleženu „nepovratnim razdvajanjem.““

Na prvi pogled, zvuči dobro. Problem je što zvuči kao analiza, a ne kao razumevanje. Ali AI nije uspeo da prenese težinu tuge zbog razdvajanja dvojice ljudi koji imaju samo jedan drugog. Napravio je čak i činjeničnu grešku. Nije voz taj koji odlazi, već autobus.

Još važnije, piše profesor, izostao je strah koji Singer oseća zbog onoga što čeka njegovog prijatelja, kao i dramatična ironija činjenice da Antonapulos gotovo i ne shvata koliko mu se život upravo raspada.

„AI jednostavno nema proživljeno iskustvo potrebno da bi zaista razumeo takav kontekst.“

Njegova osnovna funkcija je optimizacija. Obrada ogromne količine podataka i sintetizovanje onoga što iz njih može da se izvuče. Zato su studenti njegove odgovore opisali kao površne, pune „nejasnih fraza“ i bez dubine.

Šta AI ne može

„Zatim sam studentima dao drugi zadatak: da AI napiše novu scenu sa najmanje tri lika iz romana. Rezultat je bio još bezličniji.“

Studentima je posebno bilo zabavno što je AI Džonu Singeru dao da govori o različitim temama. Problem? Singer je, baš kao i Antonapulos, gluv.

Ali taj promašaj otvara mnogo važnije pitanje.

AI ne može da iskusi kako je biti gluv. Nema telo. Nema čula kojima doživljava svet. Ne može da se stavi na mesto čoveka i iskusi nešto što makar približno odgovara ljudskoj empatiji.

U tome se možda krije jedna od najvažnijih granica veštačke inteligencije. Emocija, empatija, intuicija, pa čak i iracionalnost,  sve ono što se iz perspektive efikasnosti može smatrati ljudskom slabošću, zapravo predstavljaju srce književnosti, umetnosti i kreativnosti.

AI može da imitira ljudski izraz. Ali imitacija nije isto što i iskustvo.

Prihvatiti ljudsku nesavršenost

To ne znači da AI treba zabraniti. Takvi pokušaji su, po svemu sudeći, i nepraktični i kontraproduktivni. Za mnoge ljude mogućnost da potpuno izbegavaju ove tehnologije predstavlja luksuz koji sebi ne mogu da priušte. Ali kada je reč o intelektualnom radu, važno je razumeti cenu prevelikog oslanjanja na mašinu.

Ako AI koristimo svaki put kada treba nešto da zamislimo, napišemo, analiziramo ili preispitamo, rizikujemo da mu prepustimo upravo one sposobnosti koje bi trebalo da razvijamo.

Mašina može da bude brža. Može da bude preciznija. Može da zna više. Ali ne može da zameni ljudsku maštu, intuiciju i samorefleksiju.

Zato bi studenti, piše profesor Straton, trebalo da razmisle dva puta pre nego što svoje nesavršenosti, opsesije, digresije i slabosti pokušaju da sakriju iza odgovora četbota. Jer upravo iz tih nesavršenosti često nastaje nešto što AI još uvek ne ume da proizvede, a to je originalna ljudska misao.

Najveća umetnost, na kraju krajeva, često nastaje upravo onda kada je čovek najranjiviji, najzbunjeniji i najizgubljeniji. Možda je upravo to ono što bi trebalo da sačuvamo, zaključuje profesor Bili Straton za The Conversation.