Srbija se, prema klasifikaciji Svetska banka, nalazi među zemljama sa višim srednjim dohotkom i nadomak je prelaska u grupu visoko dohodovnih ekonomija. Ipak, kako upozorava akademik Pavle Petrović, takav prelazak sam po sebi ne bi značio i dostizanje visokog nivoa razvoja, što pokazuju primeri Bugarske i Rumunije. Ključno pitanje nije formalni status, već održivost ekonomskog rasta i struktura ekonomskog sistema.
Petrović u radu „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, koji prenosi Danas, ocenjuje da je Srbija nakon perioda sporog rasta tokom 2010-ih od 2018. ubrzala privrednu aktivnost, ali da taj rast nije dugoročno održiv. On je dominantno zasnovan na kvantitativnom povećanju kapitala i zaposlenosti, a ne na tehnološkom napretku i inovacijama. U periodu od 2019. do 2024. rast je, prema njegovim nalazima, uglavnom generisan u tri sektora: građevinarstvu, rudarstvu i IT-u.
Napredno ka oligarhijskom kapitalizmu
Istovremeno, model razvoja u Srbiji karakteriše snažna uloga države i, kako Petrović navodi, sve izraženiji elementi oligarhijskog kapitalizma. Više od 60 odsto ukupnih investicija direktno ili indirektno je povezano sa državom, imajući u vidu da značajan deo stranih ulaganja dolazi uz subvencije. U periodu 2021–2023. strane investicije činile su 21,8 odsto BDP-a, domaće 18,8 odsto, dok je država učestvovala sa čak 41,9 odsto.
Ovakva struktura rasta, upozorava Petrović, suočava se sa ograničenjima, pre svega očekivanim padom stranih investicija i nedostatkom radne snage. Ukoliko se model ne promeni, Srbija bi mogla da uspori rast i izgubi korak u sustizanju zemalja Centralne i Istočne Evrope. Rešenje vidi u prelasku na rast zasnovan na tehničkom progresu, što podrazumeva jačanje domaćeg privatnog sektora i podsticanje inovacija.
„Pravila igre“
Ključna prepreka tome su, prema njegovoj analizi, slabe ekonomske institucije, odnosno „pravila igre“. Pozivajući se na teorije nobelovca Darena Adžemoglua, Petrović ističe da su ekonomski prosperitet i visok dohodak povezani sa kvalitetom institucija i vladavinom prava. Srbija, međutim, beleži pad u ovom segmentu. Od 54. mesta u svetu po vladavini prava 2014. godine do 96. mesta 2025.
Uzrok takvog stanja nalazi se u koncentraciji političke moći. Prema analizama V-Dem Institute, Srbija je od 2014. klasifikovana kao izborna autokratija, uz probleme poput neregularnosti izbora, kontrole medija i slabljenja institucija. Ova koncentracija moći omogućava eliti da direktno ili indirektno oblikuje zakone i njihovu primenu u sopstvenu korist.
Petrović navodi tri ključna mehanizma kroz koja takav sistem proizvodi ekonomsku neefikasnost. Prvi je rizik eksproprijacije, odnosno nesigurnost da će investitori moći da zadrže rezultate svog ulaganja. Slaba zaštita imovinskih prava i visoka korupcija destimulišu domaće preduzetnike, posebno kada je reč o rizičnim inovacijama i istraživanju i razvoju.
Inovacije samo uz održiv model rasta
Drugi mehanizam odnosi se na privilegovane firme povezane sa političkom elitom, koje imaju povlašćen pristup tržištu i poslovima. To ograničava konkurenciju i sprečava tzv. kreativnu destrukciju, proces u kojem efikasnije firme zamenjuju manje efikasne. Kao ilustraciju, Petrović navodi sektor građevinarstva, gde mali broj privilegovanih kompanija dominira poslovima vezanim za državu.
Treći i najvažniji mehanizam jeste politički rizik za samu elitu. Uvođenje fer i efikasnih ekonomskih pravila moglo bi da ugrozi njihovu poziciju moći. Zbog čega postoji snažan otpor reformama koje bi unapredile institucije i tržišne uslove.
Zaključno, Petrović ocenjuje da bez šire raspodele političke moći i jačanja institucija Srbija neće moći da pređe na održiv model rasta zasnovan na inovacijama. U suprotnom, i pored kratkoročnih rezultata, zemlja rizikuje da ostane zaglavljena u sistemu koji pogoduje uskoj eliti. Ali, istovremeno, ograničava dugoročni ekonomski prosperitet.
