Nikada u istoriji ljudi nisu imali lakši pristup zabavi, kupovini, hrani, pornografiji, društvenim mrežama i veštačkoj inteligenciji. Nekoliko klikova dovoljno je da naručimo gotovo sve što poželimo, gledamo beskonačan niz sadržaja ili razgovaramo sa chatbotom koji će nam potvrditi da smo posebni. Ipak, uprkos toj hiperprodukciji zadovoljstava, sve više ljudi oseća dosadu, usamljenost i emotivnu prazninu.
Dodajte Trender.media kao preferirani izvor i vidite naše vesti na vrhu Google pretrage.
Dodaj kao preferirani izvor…ili kako autori Mišel Mendelson i Čarli Tajson za Guardian tvrde da živimo u paradoksalnom dobu – u eri „dekadencije bez zadovoljstva“.
Šta je dekadencija?
Istorijski gledano, dekadencija je oduvek označavala period obilja koji prethodi društvenom padu. Rimskim carevima poput Nerona ili Elagabala pripisivani su raskošni banketi i ekscentrične zabave koje su postale simbol moralnog propadanja. Kasnije su mnogi konzervativni mislioci, ali i pojedini levičarski filozofi, koristili pojam dekadencije da opišu društva koja su izgubila kreativnost i osećaj budućnosti.
Međutim, krajem 19. veka umetnici poput Oskara Vajlda, Obrija Berdslija i Žorisa-Karla Ujsmansa dekadenciji su dali sasvim drugo značenje. Za njih nije bila reč o pukom luksuzu ili rasipništvu, već o pobuni protiv sveta koji je sve merio korisnošću, profitom i produktivnošću. Smatrali su da zadovoljstvo ima vrednost samo po sebi, čak i kada nema nikakvu praktičnu svrhu. Esejista Volter Pater govorio je da nije važan rezultat iskustva, već samo iskustvo.
Svet izgubio istinsko uživanje
Prema autoru, upravo je to ono što je savremeni svet izgubio. Današnja kultura zadržala je spoljne simbole dekadencije – luksuz, veštačku estetiku, opsednutost telom i tehnologijom – ali je odbacila njenu suštinu: istinsko uživanje.
Umesto zadovoljstva, dominira ideja optimizacije. Hrana više nije izvor uživanja već problem koji treba kontrolisati uz pomoć lekova poput Ozempica ili Wegovyja. Lepota nije pitanje individualnog stila, već matematičkih proporcija i „looksmaxxing“ kulture koja telo posmatra kao projekat koji stalno treba popravljati. Veštačka inteligencija obećava da će razmišljati umesto nas, dok društvene mreže nude beskonačnu stimulaciju bez stvarnog ispunjenja.
Autori kao simbol tog novog vremena navodi milijardera Brajana Džonsona, koji godišnje troši oko dva miliona dolara pokušavajući da uspori starenje. Njegov život podrazumeva strogu dijetu, više od stotinu suplemenata dnevno, stalna medicinska merenja i brojne eksperimente sa sopstvenim telom. Iako deluje futuristički, autori smatraju da je Džonson zapravo moderna verzija dekadentnih aristokrata iz 19. veka. Razlika je u tome što su tadašnji dekadenti slavili čula i zadovoljstvo, dok savremeni biohakeri telo tretiraju kao mašinu koju treba neprekidno popravljati.
Silicijumska dolina koja promoviše kultove
Takav način razmišljanja više nije rezervisan samo za milijardere. Elita Silicijumske doline promoviše kult večnog rada, fizičke optimizacije i produženja života, a njihove ideje postepeno postaju društveni ideal. Za bogate su namenjeni biohaking i luksuzni programi dugovečnosti, dok se većini stanovništva nude algoritmi, beskonačno skrolovanje i digitalna zabava koja kratkotrajno stimuliše, ali retko donosi zadovoljstvo.
Posebno mesto u toj priči imaju GLP-1 lekovi poput Ozempica. Iako mnogima pomažu u lečenju gojaznosti, istraživanja pokazuju da kod dela korisnika dolazi do smanjenja zadovoljstva u različitim oblastima života – od hrane do seksualnosti i društvenih odnosa. Time se, smatraju autori, menja i naš odnos prema želji. Umesto da zadovoljstvo bude deo života, ono postaje nešto što treba kontrolisati ili potisnuti.
Kultura „looksmaxxinga“
Sličan proces vidi se i u kulturi „looksmaxxinga“, naročito među mladim muškarcima. Umesto da lice i telo budu izraz individualnosti, oni se svode na niz numeričkih parametara koje treba uskladiti sa idealnim proporcijama. Lepota postaje matematički zadatak, a ne estetsko ili lično iskustvo.
Autori smatraju da je veštačka inteligencija možda najekstremniji primer ove nove dekadencije. Dok su umetnici 19. veka slavili veštačnost kao kreativni čin, AI proizvodi sadržaj koji izgleda ubedljivo, ali iza njega ne postoji nikakvo iskustvo, emocija ili osećaj. ChatGPT i slični sistemi mogu napisati tekst, pesmu ili objavu na LinkedInu, ali ne mogu doživeti zadovoljstvo, bol ili lepotu.
Zbog toga filozofkinja Karisa Veliz upozorava da AI ne može istinski da vrednuje svet. Bez iskustva bola i zadovoljstva nema ni autentičnih vrednosnih sudova. Jezik koji proizvode veliki jezički modeli postaje predvidiv, sterilan i lišen individualnog izraza.
Autori zato upozoravaju da najveća opasnost nije samo u tome što AI piše tekstove ili pravi slike, već što ljudi postepeno prepuštaju mašinama razmišljanje, kreativnost i donošenje odluka. Umesto intenzivnijeg života, tehnologija nudi komfor koji vodi u mentalnu pasivnost.
Mogla bi nastati nova vrsta dekadencije
Ipak, tekst ne završava pesimistično. Autori smatraju da bi mogla nastati nova vrsta dekadencije, ali ovog puta demokratska i oslobođena elitizma. Umesto opsednutosti statusom, bogatstvom ili optimizacijom, ona bi slavila obična čulna iskustva: dodir mačke, ukus hrane, umetnost, muziku ili razgovor sa drugim ljudima.
Autori se na kraju teksta vraćaju Volteru Pateru, koji je smatrao da čovek treba stalno da se pita kakav osećaj u njemu izaziva neka slika, pesma ili osoba. Pravo zadovoljstvo nastaje iz pažljivog doživljavanja sveta, a ne iz njegove optimizacije.
Za razliku od današnjih zagovornika večnog života koji broje otkucaje srca kako bi ih produžili, Pater je smatrao da ih treba brojati kako bismo svaki od njih što intenzivnije osetili. Njegova poruka ostaje aktuelna i danas. Umesto da neprestano pokušavamo da unapredimo život, možda bi trebalo jednostavno da ga zaista živimo.
