Izbori su završeni, vlast se uskoro i zvanično menja, ali izgleda da niko nije poslao obaveštenje našem nervnom sistemu. Dok jedni pokušavaju da se raduju, drugi osećaju strah, tugu ili prazninu, a mnogi sve to istovremeno. Psiholozi objašnjavaju zašto posle velikih društvenih promena sreća ne dolazi baš na dugme.
O tome su za N1 govorili psiholozi Đurđa Timotijević i Dušan Jurić. Oni kažu da nema “pogrešnog osećanja” i objašnjavaju da su sve te reakcije, pa i one međusobno suprotne, razumljive.
Psihološkinja Đurđa Timotijević za N1 kaže da se ovih dana, među brojnim pitanjima koja ljudi sebi postavljaju jeste i ono kako smo i šta se dešava sa našim mentalnim zdravljem nakon izbora.
“Mnogi su očekivali da ćemo posle izbora 25. oktobra 2026. konačno odahnuti i prepustiti se radosti. Ipak, veliki društveni preokreti mogu pokrenuti snažna, zbunjujuća, pa i potpuno oprečna osećanja. Izbori su završeni, došlo je do smene autoritarne vlasti i imamo razloga za radost. Ali zašto onda nismo samo srećni? Posle toliko godina razočaranja i neuspelih pokušaja promena, nije lako poverovati da se one zaista dešavaju i da će biti trajne”, kaže Timotijević.
Kako ističe, izbori su otvorili mogućnost za promenu, ali pred nama je tek proces njenog ostvarivanja, koji neće biti jednostavan. Zato je, kako kaže, razumljivo što mnogi oprezno pristupaju optimizmu, a da ne treba zaboraviti ni da je ovu promenu pokrenula tragedija u kojoj je život izgubilo 16 ljudi, “događaj koji će zauvek ostaviti tugu i gorčinu”.
Ne moramo odmah da očekujemo da se preko noći vratimo uobičajenom životu
Timotijević kaže da bismo razumeli kako se danas osećamo, važno je da sagledamo i posledice kojima nas je izložio život u Srbiji tokom prethodne dve godine.
“Dugotrajan stres visokog intenziteta držao je naš autonomni nervni sistem u stanju stalne uzbune. Takva produžena aktivacija može dovesti do iscrpljenosti organizma, povećane psihološke ranjivosti i većeg rizika od zdravstvenih problema. Uz to, tokom protekle godine bili smo često i intenzivno izloženi nasilju i pretnjama nasiljem, što je predstavljalo ozbiljan rizik od traumatizacije, ali i ponovnog proživljavanja ličnih i kolektivnih trauma”, poručuje Timotijević.
Zbog toga nam je, kako navodi, potrebno vreme da se odmorimo i oporavimo, da ponovo steknemo osećaj sigurnosti i uverimo se da je opasnost prošla.
“Ne moramo odmah da budemo srećni, niti da od sebe očekujemo da se preko noći vratimo uobičajenom životu. Važno je da sebi damo prostora za sva osećanja koja dolaze posle dugog perioda neizvesnosti i straha. A pred nama bi, nadamo se, trebalo da bude sve više prostora i razloga za sreću”, zaključuje Đurđa Timotijević.
„Tranzicioni period kao izlazak iz teškog braka“
Psiholog Dušan Jurić kaže za portal N1 da je novi problem sa kojim se ljudi susreću u tome što nova realnost još uvek ne postoji. On ovaj tranzicioni period poredi sa privatnim situacijama u kojima, recimo “izlazimo iz teškog braka, okončavamo dugogodišnje prijateljstvo ili dug sudski proces koji nas je koštao vremena i novca”.
Sagovornik ističe da se nijedna situacija, društvena ili individualna, ne završava u trenutku „kada se izborimo“ za nešto dobro, već da kriza postoji sve dok „naša nova realnost ne postane misliva i opipljiva“.
Jurić navodi da se svakodnevno suočavamo sa novim vestima i nestrpljivo iščekujemo još, a da čak i u tom pozitivnom stresu gde “pravda lagano dolazi”, ne prestajemo da se preplavljujemo.
“Sve ovo možemo svrstati pod mehanizam projekcije, odnosno očekivanja da se razrešenje i dalje desi spolja. Sjajno je što nam se sada napokon nude prilike da se okupimo, razgovaramo, krečimo, sadimo i vratimo onu komunalnu pripadnost koja više ne mora da bude protiv, već može i da gradi novo i valjano zajedništvo”, kaže Jurić.
Vreme je da “zastanemo, dišemo i predamo se osećanjima”
On podseća na telesnog psihoterapeuta Aleksandra Lovena koji se smatrao da je naše fizičko telo jednako važno za prevazilaženje stresa koliko i mentalni kapaciteti. Kako navodi posle perioda obeleženog frenetičnom borbom, vreme je da “zastanemo, dišemo i predamo se osećanjima”.
Kao trenutno važno Jurić, kaže da je to ono da se prestane sa iščekivanjem.
“Upravo nakon klimaksa shvatili smo da se možda ne radujemo onoliko koliko smo mislili, što je mnoge ostavilo u stanju zbunjenosti i praznine. Stoga i dalje usisavamo vesti pokušavajući da osetimo da ultimativno dobro dolazi, iznova iščekujući pozitivni vrhunac”, ocenjuje Jurić.
On smatra da treba pokušati emocije učiniti “privatnim”, odnosno vratiti se na samoregulaciju, što bi mnogima moglo da bude neobično i teško. Jurić smatra da koliko god su ljudi društvena bića postoje delovi nas koji traže isključivu autonomiju.
