Da li svetom vladaju ljudi koji se ničega ne stide?

Postoji jedna prilično neprijatna teorija o uspehu. Možda do vrha ne stižu nužno najbolji ljudi, već oni kojima je najmanje neprijatno da se guraju ka vrhu.

Dok jedni razmišljaju da li su dovoljno dobri, drugi se već predstavljaju kao najbolji. Dok prvi ne žele da se zameraju, drugi bez mnogo razmišljanja pregaze nekoliko ljudi usput. Dok jedni imaju grižu savesti, drugi imaju – prezentaciju.

Naravno, bilo bi previše jednostavno reći da svetom vladaju psihopate. Nauka to ne tvrdi. Ali istraživanja ličnosti i moći već decenijama ukazuju na nešto mnogo zanimljivije. Određene osobine koje smatramo društveno nepoželjnima mogu čoveku pomoći da dođe do moći, čak i kada mu kasnije ne pomažu da je dobro koristi.

Mračna trijada stiže na vrh

Psiholozi imaju čak i naziv za jednu posebno zanimljivu kombinaciju osobina: „mračna trijada“.

Čine je narcizam, makijavelizam i psihopatija.

Narcizam podrazumeva izraženu potrebu za divljenjem i osećajem sopstvene važnosti. Makijavelizam se povezuje sa manipulativnošću, strateškim korišćenjem drugih i spremnošću da se moralna pravila posmatraju kao prepreka. Psihopatija uključuje emocionalnu hladnoću, manjak empatije i griže savesti, uz druge karakteristike.

To, naravno, ne znači da svaka osoba sa nekom od ovih osobina predstavlja psihopatu ili da su ljudi na visokim položajima redom „mračni“. Ali istraživači su pronašli dovoljno zanimljivih veza da je pitanje odavno prestalo da bude samo materijal za filmove o korporativnim negativcima.

Najzanimljivija razlika je između dolaska na vlast i uspešnog upravljanja njome. Meta-analiza koja je obuhvatila 92 nezavisna uzorka pokazala je da su psihopatske crte slabo pozitivno povezane sa pojavom liderstva, ali slabo negativno sa njegovom efektivnošću. Drugim rečima, određene karakteristike mogu pomoći čoveku da bude prepoznat kao lider, ali ne garantuju da će biti dobar lider.

Isto se vidi kod narcizma. Velika meta-analiza pokazala je da je narcizam povezan sa većom verovatnoćom da osoba postane lider, ali nije pronašla takvu vezu sa stvarnom efektivnošću lidera. Deo prednosti narcisoidnih osoba u dolasku do vrha može se objasniti njihovom većom ekstravertnošću, tj sposobnošću da budu glasne, samouverene i vidljive.

Dakle, čovek koji bez problema kaže „ja sam pravi za ovo“ možda ima određenu prednost nad onim koji još uvek pokušava da smisli kako da to kaže bez zvučanja umišljeno.

Moć nije isto što i dominacija

Ali ovde stvari postaju još zanimljivije. Istraživanja razlikuju najmanje tri načina na koja ljudi mogu da traže društveni status: dominaciju, prestiž i liderstvo.

Dominacija znači: radićeš ono što ja kažem.

Prestiž znači: poštujte me jer sam dobar u onome što radim.

Liderstvo znači: preuzeću odgovornost za grupu.

Studija objavljena u Journal of Personality pronašla je da su ljudi koji kombinuju relativno visoku motivaciju za prestiž i liderstvo, uz nisku potrebu za dominacijom, češće zaista postajali lideri. Nasuprot tome, ljudi sa izrazitom potrebom za dominacijom bili su skloniji narcizmu i češće su sebe doživljavali kao lidere, iako ih kolege nisu nužno tako videle.

To je važna razlika. Želja za moći sama po sebi nije problem. Pitanje je šta čovek želi da radi sa tom moći.

Kada ljudi požele „čvrstu ruku“

Postoji još jedan neprijatan deo priče. Nije samo pitanje kakvi ljudi žele da budu lideri. Pitanje je i kakve lidere mi želimo kada postane teško.

Istraživanje objavljeno u PNAS-u, koje je obuhvatilo više od 140.000 ljudi iz 69 zemalja, pokazalo je da ekonomska neizvesnost može povećati sklonost ljudi da podrže dominantne lidere. Jedan od ključnih mehanizama bio je osećaj da pojedinac nema kontrolu nad sopstvenim životom.

Kada ljudi osećaju da se svet raspada, možda ne traže osobu koja će ih najbolje saslušati. Traže nekoga ko deluje kao da nema nikakvu dilemu šta treba uraditi.

I tu se vraćamo na početno pitanje. Možda svetom ne vladaju ljudi koji se ničega ne stide. Možda povremeno vladaju svetom ljudi koji su spremniji od drugih da ignorišu ono što bi druge zaustavilo.

Najglasniji vladaju svetom

Stid, empatija, sumnja u sebe i strah od osude imaju ogromnu društvenu funkciju. Oni nas sprečavaju da gazimo preko drugih. Ali ista ta kočnica može postati hendikep u sistemu koji nagrađuje agresivnu samopromociju, preuzimanje rizika i neprekidnu borbu za pažnju.

Problem je što se ista osobina u različitim okolnostima može pretvoriti iz vrline u manu.

Samopouzdanje lako postaje narcizam. Odlučnost postaje tvrdoglavost. Ambicija postaje pohlepa. Hrabrost postaje bezobzirnost. A odsustvo srama, ponekad izgleda kao liderski kvalitet.

I možda je zato najvažnije pitanje manje „zašto su oni takvi?“, a više „zašto ih mi biramo?

Jer ako društvo uporno nagrađuje ljude koji najglasnije traže moć, ne možemo se mnogo iznenaditi kada na kraju upravo oni dobiju najviše.

A onda možemo da ih zovemo kako god želimo, vizionarima, liderima, genijalcima ili, u najgorem slučaju, „neustrašivima“.

Samo nemojmo zaboraviti da odsustvo srama nije isto što i prisustvo kvaliteta.