Sportska vest nedelje stigla nam je iz Amerike, gde je organizacija UFC (Ultimate Fighting Championship), najavila Fight Night događaj u Beogradu za 1. avgust.
Poprište MMA borbi biće Beogradska arena, a već po reakcijama na društvenim mrežama čini se da će ovo biti sportski događaj sezone u Srbiji ali i regionu. Ono što je sigurno je da će na ovom događaju gledaoci moći da vide veliki broj naših boraca u ringu, jer takvu praksu UFC ima u svim zemljama.
Ali pored sportskog, UFC događaji predstavljaju i finansijski izazov.
U svetu globalnog sportskog biznisa, UFC više ne funkcioniše kao klasična sportska liga koja sama bira gde će da organizuje događaje. Naprotiv, UFC je danas bliži modelu Formule 1 ili velikih muzičkih turneja. To znači da se gradovi i države takmiče da plate da bi ih ugostili. Tako će morati i Srbija.
Site fee kao osnova
Ključni mehanizam tog modela naziva se „site fee“, naknada koju lokalne vlasti ili turističke organizacije plaćaju UFC-u da bi događaj došao u njihov grad. Kako objašnjavaju izvori iz industrije, UFC je poslednjih godina „maksimizovao site fee kao ključni faktor“ pri izboru lokacije. Čak i pojedini međunarodni događaji donose organizaciji višemilionske iznose samo za dolazak. Drugim rečima: ako želiš UFC, moraš da platiš.
To potvrđuje i Mark Šapiro iz kompanije TKO Group Holdings, koji otvoreno kaže da su finansijske ponude presudne. „Novac je kralj“ kada se odlučuje koji grad će dobiti događaj, kaže on. U praksi to znači da se gradovi, od Pariza do Rijada, međusobno nadmeću ponudama, često uz podršku država ili turističkih fondova.
Tako je, na primer, pomenuti Rijad platio da UFC napravi premijerni događaj u Saudijskoj Arabiji za neverovatnih 20 miliona dolara. Isto tako, Australija je platila 16 miliona za tri događaja u Pertu, a čak i „domaći“ Nju Džerzi sedam miliona dolara za jedan događaj.
Upravo ta cena od sedam miliona dolara je „standardna“ za UFC događaj, koji će verovatno Srbija platiti.
UFC traži tri stvari
Zašto bi neko platio UFC-u da dođe? Zato što se računica često isplati. Primera radi, prvi UFC događaj u Parizu doneo je lokalnoj ekonomiji oko 33,4 miliona evra ukupnog efekta, uz hiljade turista i stotine radnih mesta . Slični rezultati beleže se i u SAD, u Majamiju je jedan event generisao gotovo 48 miliona dolara ekonomskog uticaja. Upravo taj „turistički impuls“ je razlog zbog kog gradovi pristaju da plate unapred.
Izbor gradova domaćina zato nije slučajan. UFC traži tri stvari: novac (site fee), regulatorne uslove (legalnost MMA-a) i tržišni potencijal (fan baza i TV publika). Zato se organizacija agresivno širi na Bliski istok i u Evropu, gde vlade često aktivno ulažu u sportski turizam. Pariz je, na primer, čekao više od decenije da legalizuje MMA, a čim je to učinio, UFC je stigao uz veliki ekonomski efekat .
UFC u Beogradu i računica
Beograd i Srbija se naravno ne mogu porediti sa ovim gradovima, ali računica je da će zarada doći od ljubitelja UFC-a iz regiona.
Jedini UFC događaj u regionu desio se pre 10 godina u Zagrebu, gde nisu objavljeni finansijski detalji o tome kakav je bio finansijski efekat događaja. Osim onog o pola miliona dolara zarade od prodatih ulaznica.
Kako su pisali pojedini hrvatski mediji prošle godine, teško da će Zagreb videti još jedan UFC event. Razlog je zato što se 2016. godine nije plaćao „site fee“. Mediji su nakon objave UFC-a da ovaj način „isplate“ postaje standard, pisali da je to jednostavno prevelika cifra za Hrvatsku. Za Srbiju očigledno nije.
Zato „u redu“ za organizaciju stoje gradovi koji realno tako nešto mogu da plate. Ove godine održan je događaj u Meksiko Sitiju, a slede oni na poluostrvu Makau i u Bakuu u Azerebejdžanu. Milione koji žele da daju za borbe u kavezu čekaju i gradovi poput Johanesburga, Seula, Dablina.
