Najveća opasnost nije u tome što će AI ukinuti neka radna mesta, već u tome što bi mogao da ih ukida brže nego što društvo može da pronađe novi posao za ljude koji su ostali bez njega.
Zamislite stotinu radnika koji lopatama kopaju rov. Rade polako, metodično, a njihov učinak meri se znojem i satima. Onda se pojavi buldožer, piše u tekstu sajta Psychology Today (PT).
Verovatno su se nekada kopači rovova okupljali, odmahivali glavom i žalili se da će ta prokleta mašina svima uzeti posao. U izvesnom smislu, bili su u pravu. Buldožer ih je zaista zamenio. Ali takvo objašnjenje, koliko god bilo razumljivo, propušta važan deo priče.
Mašina je promenila samu meru rada. Jedan operater odjednom je mogao da uradi ono za šta je ranije bilo potrebno stotinu ljudi.
Mašine ne ukidaju samo poslove. One otvaraju nove mogućnosti
Nije se dogodilo da je 99 radnika ostalo nezaposleno i odbačeno na margine društva. Pojavila su se nova zanimanja: operateri, mehaničari, planeri, nadzornici, automobilski inženjeri, dizajneri i prodavci mašina.
Još važnije, troškovi iskopa naglo su pali. A kada nešto postane jeftinije, društvo ne počinje jednostavno da radi manje uz manje ljudi. Počinje da radi mnogo više.
Putevi su postali duži, gradovi su se brže širili, a infrastrukturni projekti koji ranije nisu bili isplativi odjednom su postali mogući. Buldožer nije samo zamenio radnike. Proširio je granice onoga što se isplatilo graditi. U tom smislu, produktivnost ne smanjuje ekonomiju. Ona je proširuje.
Danas prolazimo kroz sličnu promenu, samo što se buldožer preselio iz fizičkog u mentalni svet. Veštačka inteligencija nije bolja lopata. Ona je buldožer za ljudski um. Zadaci za koje su nekada bili potrebni dani sada se završavaju za nekoliko minuta. To važi za programiranje, dizajn, analizu, pisanje, planiranje i povezivanje informacija. Jedna osoba može da proizvede ono za šta je ranije bio potreban čitav tim.
I zato se vraća stari strah: šta će biti sa ljudima čiji posao sada može da obavlja mašina?
Opasnost nije samo u automatizaciji
U radu The AI Layoff Trap, navodi PT, autori Bret Hemenvej Falk i Geri Cukalas upozoravaju na sistemski rizik koji donosi ubrzana automatizacija.
„Ako veštačka inteligencija potisne ljudske radnike brže nego što ekonomija može ponovo da ih zaposli, postoji rizik da oslabi upravo potražnju potrošača od koje kompanije zavise“, pišu autori.
Tu nastaje paradoks. Kompanije uvode AI kako bi smanjile troškove i povećale efikasnost. Međutim, ako zbog toga veliki broj ljudi ostane bez prihoda, smanjuje se i njihova kupovna moć. A kada ljudi manje troše, kompanije gube kupce.
Problem je što nijedna kompanija pojedinačno ne može lako da odustane od automatizacije. Ako konkurencija smanjuje troškove pomoću AI-ja, firma koja to ne radi rizikuje da zaostane. Tako svaka kompanija može da donese racionalnu odluku za sebe, a da sve zajedno proizvedu loš rezultat za ekonomiju.
Dakle, problem nije u nedostatku inteligencije ili lošim namerama. Problem je u načinu na koji je sistem postavljen.
Rizik nije u tome što će AI promeniti rad. Ta promena je već u toku. Rizik je da će se dogoditi brže nego što društvo može da se prilagodi.
Kako preći na drugu stranu?
Možemo to zamisliti kao prelazak preko uskog i nestabilnog mosta. Na jednoj strani je ekonomija u kojoj ljudi zarađuju radeći, a zatim tim novcem kupuju robu i usluge. Na drugoj je ekonomija u kojoj sve veći deo produktivnosti stvaraju sistemi veštačke inteligencije.
Ako previše ljudi istovremeno izgubi posao, a ne uspe da pronađe novu ulogu, prelazak može da se pretvori u lavinu. Problem nije nužno u tome gde idemo, već u tome kako ćemo tamo stići.
Zato je potrebno izgraditi čvršći most između starog i novog tržišta rada.
Rešenje, međutim, nije u pokušaju da se zaustavi uvođenje AI-ja. Istorija pokazuje da su pokušaji zaustavljanja tehnološkog napretka uglavnom uzaludni, a mogu biti i kontraproduktivni.
Umesto toga, društvo mora da izgradi sistem koji će ljudima pomoći da se prilagode. To podrazumeva dostupnu, kontinuiranu i pristupačnu prekvalifikaciju za rad sa veštačkom inteligencijom. Ne kao jednokratni kurs, već kao trajni deo ekonomije, podjednako važan kao obrazovanje ili saobraćajna infrastruktura.
Više nije presudno samo koliko neko zna. Sve važnije postaje koliko dobro ume da sarađuje sa sve moćnijim tehnološkim sistemima.
Budućnost rada: Rad neće nestati. Promeniće oblik
Ako se promena sprovede kako treba, priča bi mogla da se ponovi kao u vreme buldožera. Kopači rovova neće jednostavno nestati. Neki će postati operateri, drugi koordinatori, a treći dizajneri sistema koji mogu da pomere mnogo više zemlje nego ranije.
Isto bi moglo da se dogodi i sa veštačkom inteligencijom. Ljudi bi mogli da pređu na poslove koji danas još ne postoje ili da uz pomoć AI-ja rade ono što im je ranije bilo nedostižno.
Ekonomija se tada ne bi smanjivala pod pritiskom automatizacije. Širila bi se u nove oblasti koje ranije nisu bile dostupne ili isplative.
Buldožer nije okončao rad. Promenio je njegov oblik i obim. Veštačka inteligencija mogla bi da učini isto i proširi granice onoga što pojedinac, uz ideju i dovoljno upornosti, može da postigne.
Ali postoji važan uslov. Društvo mora da ljudima omogući da pređu sa poslova koje tehnologija ukida na one koje tek stvara. U suprotnom, budućnost (rada) će možda biti produktivnija nego ikada, ali neće nužno biti bolja za sve.
