Ako veštačka inteligencija može da uništi civilizaciju, onda valjda može i da odgovori na nekoliko mejlova. Upravo u toj logici možda se krije jedan od najuspešnijih marketinških trikova tehnološke industrije. Taj trik je da što je AI moćnija i opasnija, to je lakše prodati ideju da je neizbežna.
Majkl Serazio, profesor komunikacija na Boston koledžu, smatra da upozorenja o mogućem uništenju čovečanstva nisu nužno suprotna interesima kompanija koje razvijaju AI. Naprotiv, strah od tehnologije može da postane deo njene prodaje.
Paradoks
Slična upozorenja pojavila su se još 2023. godine, kada su Ilon Mask, Stiv Voznijak i drugi potpisali otvoreno pismo kojim su tražili pauzu u razvoju naprednih AI sistema. Ipak, razvoj nije zaustavljen. Tri godine kasnije, slične poruke ponovo stižu iz same industrije. Džejkob Kokson, istraživač kompanije Anthropic koji je nedavno napustio firmu, upozorio je da trka ka superinteligenciji predstavlja kockanje ljudskim životima. Tvrdio je da ljudi koji razvijaju AI ozbiljno veruju da bi ta tehnologija do kraja decenije mogla da nas sve ubije.
Serazio, međutim, ukazuje na paradoks: upozorenja o katastrofi mogu istovremeno biti iskrena i korisna za marketing. Ako kompanije razvijaju tehnologiju koja navodno može da promeni ili uništi svet, onda je lakše opravdati ogromne investicije i očekivanja od budućeg profita.
Da bi se taj plan ostvario, ljudi moraju da prihvate AI u gotovo svim oblastima života. Zato reklame predstavljaju veštačku inteligenciju kao pomoćnika koji može da organizuje druženja, piše poruke i govore, pa čak i da učestvuje u najličnijim trenucima.
Skretanje teme
Jedna od glavnih poruka glasi da je napredak neizbežan i da mu se mogu protiviti samo oni koji odbijaju budućnost. Serazio kao primer navodi reklamu kompanije OpenAI koja AI predstavlja kao sledeću kariku u nizu velikih ljudskih izuma, od vatre i železnice do svemirskih putovanja.
Takav narativ, upozorava autor, skreće pažnju sa manje spektakularnih, ali stvarnih posledica. Među njima su potrošnja električne energije i vode, kao i rizik da ljudi prepuste AI zadatke koji razvijaju njihove sposobnosti mišljenja, pisanja i učenja.
Kada tehnologija obavlja sve više poslova umesto ljudi, oni mogu postepeno da izgube veštine koje više ne koriste.
Serazio ne tvrdi da su upozorenja o AI katastrofi nužno lažna. Njegova poenta je da se strah i obećanje ogromne moći mogu prodavati zajedno. Poruka da bi razvoj veštačke inteligencije mogao da nas uništi tako postaje i argument za još veća ulaganja. Jer, ako je tehnologija toliko moćna, niko ne želi da zaostane za konkurencijom.
U toj trci, čak i upozorenje da bi AI mogla da uništi svet može da posluži kao reklama za njenu neizbežnost.
