Generativna veštačka inteligencija trenirana je na vekovima ljudske umetnosti, književnosti i vizuelne kulture. Njena snaga leži upravo u toj ogromnoj kolektivnoj arhivi ljudske kreativnosti. Međutim, naučnici i kritičari već neko vreme postavljaju ključno pitanje: šta se dešava u trenutku kada AI postane dovoljno rasprostranjena da počne da „uči“ pretežno iz sopstvenih rezultata?
Novo istraživanje, objavljeno u januaru 2026. godine, nudi zabrinjavajuće odgovore. Autori studije bili su istraživači veštačke inteligencije Arend Hintze, Frida Proschinger Åström i Jory Schossau. Oni su ispitali kako se ponašaju generativni AI sistemi kada im se dozvoli da rade autonomno, bez ljudske intervencije, nadzora ili korekcijek piše The Conversation.
U eksperimentu su povezali sistem za generisanje slika iz teksta sa sistemom koji opisuje slike tekstom. Zatim su pustili da se proces ponavlja u krug: slika, opis, nova slika, novi opis. I to su radili iznova i iznova. Bez obzira na to koliko su početni upiti bili raznovrsni ili koliko je nasumičnosti uvedeno u sistem, rezultati su se vrlo brzo sveli na isti vizuelni imenitelj.
Sadržaj je konvergirao ka uskom spektru poznatih i „bezbednih“ motiva: maglovitim gradskim pejzažima, grandioznim zgradama, pastoralnim prirodnim scenama. Još upečatljivije, sistem je veoma brzo „zaboravljao“ početni kontekst. Dramatični ili politički nabijeni upiti završavali su kao neutralni, estetski uglađeni, ali potpuno bezlični prizori.
„Vizuelni lift-muzik“
Istraživači su ove rezultate opisali kao „vizuelni lift-muzik“, prijatni za oko, tehnički ispolirani, ali lišeni značenja, narativa i emocionalne tenzije. U jednom primeru, početni upit o premijeru pod ogromnim političkim i vojnim pritiskom. Nakon nekoliko iteracija završio je kao slika prazne, formalne prostorije bez ljudi, bez drame i bez jasnog konteksta.
Za autore studije, ali i za širu akademsku zajednicu, ovo predstavlja važan doprinos raspravi o mogućoj kulturnoj stagnaciji izazvanoj generativnom AI tehnologijom. Ključni nalaz je da homogenizacija ne nastaje tek kada se modeli ponovo treniraju na AI-generisanom sadržaju, već mnogo ranije. Sama autonomna upotreba sistema, bez ikakvog dodatnog učenja, dovoljna je da značenje počne da se „sabija“ ka poznatom i generičkom.
Strahovi od kulturnog opadanja preuveličani?
Ovo ima šire implikacije, jer savremena kultura već funkcioniše kroz slične digitalne tokove, piše The Conversation. Tekst se pretvara u slike, slike u video, video u kratke opise. Sadržaji se rangiraju, filtriraju i ponovo generišu. Sve veći broj tekstova na internetu danas pišu mašine, a čak i kada su ljudi uključeni, često biraju između AI-predloga umesto da stvaraju od nule.
Zagovornici veštačke inteligencije često tvrde da su strahovi od kulturnog opadanja preuveličani i da su slične bojazni pratile svaku novu tehnologiju. I u tome ima istine: fotografija nije uništila slikarstvo, film nije ugasio pozorište, a digitalni alati su otvorili nove forme izražavanja.
Ipak, razlika je u razmeri. Nijedna prethodna tehnologija nije oblikovala kulturu kroz neprekidne, globalne cikluse prevođenja značenja između različitih formata i to milionski, svakog dana, po istim statističkim pravilima „tipičnog“.
Kulturna stagnacija nije neizbežna, ona se već dešava
Studija pokazuje da u takvom sistemu raznolikost ne nestaje zbog loših namera ili korporativne pohlepe, već zato što samo određene vrste značenja preživljavaju višestruke konverzije između teksta i slike. Ono što je lako opisivo, prepoznatljivo i prosečno, opstaje. Sve ostalo se gubi u prevodu.
Autori naglašavaju da kulturna stagnacija nije neizbežna, ali da više nije ni teorijska opasnost. Ona se već dešava. Bez svesno dizajniranih mehanizama koji podstiču odstupanje od norme, generativni sistemi će prirodno kliziti ka osrednjosti. Proizvodnja beskonačnih varijacija nije isto što i inovacija.
Zaključak je jasan i uznemirujući: ako se generativna veštačka inteligencija prepusti sopstvenoj logici, bez ljudske kreativne intervencije i bez podsticaja za rizik i neobičnost, budućnost kulture mogla bi postati tehnički savršena, ali suštinski prazna.
