„Provedite danas vreme sa višim rukovodiocima i čućete istovremeno i samopouzdanje i zabrinutost. Većina njih ne upravlja naslepo. Ozbiljno razmišljaju o investicionim ciklusima, tehnološkim tranzicijama, otpornosti i dugoročnom stvaranju vrednosti, često pod daleko većim pritiskom i nadzorom nego što su imali njihovi prethodnici.
Ipak, mnogi priznaju da se okruženje čini težim za tumačenje. Dugoročna perspektiva se pomera. Pretpostavke koje su godinama tiho stajale u pozadini kao što su energija, demografija, geopolitika i produktivnost, sada se menjaju istovremeno“, ovo kažu autori knjige „A Century of Plenty: A Story of Progress for Generations to Come“ koja je izašla ove godine.
Knjiga se osvrće na poslednjih 100 godina neviđenog ljudskog napretka i postavlja pitanje da li, uprkos današnjim neizvesnostima, možemo to ponovo da postignemo, ili čak i više.
Grupa autora ove knjige počinje namerno ambicioznim pitanjem: šta bi bilo potrebno da svaka osoba na Zemlji do 2100. godine živi barem jednako dobro kao što se danas živi u Švajcarskoj? Ne kulturno švajcarski, već ekonomski osnaženo, sa visokim prihodima, dugim životnim vekom, snažnim obrazovanjem i društvenom kohezijom.
Da bi se to postiglo, globalni BDP bi morao da bude oko 8,5 puta veći nego danas. Sam taj podatak izaziva skepticizam. Da li ćemo imati dovoljno energije, materijala, hrane i inovacija, pitaju se.
Knjiga na ta pitanja odgovara sistematski
U tekstu za Fortune autori smatraju da bi bilo potrebno dva do tri puta više ukupne energije nego danas i oko 30 puta više čiste električne energije. To je veliki zahtev, ali ostvariv uz inovacije i ulaganja, kažu. Zemlja raspolaže dovoljnim zalihama minerala i metala. Potrebno ih je pronaći, eksploatisati i preraditi. Dokazane rezerve litijuma rastu trostruko brže od stope koja bi bila potrebna, jer snažna tražnja podstiče aktivnu potragu za novim izvorima.
Oni smatraju da bismo mogli da prehranjujemo i do 12 milijardi ljudi proteinski bogatom ishranom, na istoj ili čak manjoj površini zemljišta, uz daleko manja godišnja povećanja prinosa nego ona koja su ostvarivana od 1960-ih. Inovacije i dalje imaju snažan zamah, neophodan eliksir za rast produktivnosti, koji bi morao da se ubrza na oko 2,7 odsto godišnje. Veštačka inteligencija, u kombinaciji sa drugim tehnologijama, mogla bi da doda između 0,5 i 3,4 procentna poena godišnje do 2040. godine, znatno više nego opšte namenske tehnologije iz prošlosti.
Pitanje izbora
Autori se u tekstu posebno bave i produktivnošću, ali i pitanjima rasta, koja je, kako kažu, jedna od malo tema koje izazivaju toliku nelagodu.
Ekspanzija u proteklom veku donela je stvarne spoljne troškove: klimatske promene, gubitak biodiverziteta i društvene poremećaje. Ignorisati te posledice bilo bi neodgovorno, kažu.
Ipak, dokazi takođe osporavaju rašireni zaključak da je sam rast problem. Društvo bez rasta teško finansira socijalnu potrošnju, prilagođava se starenju stanovništva ili ulaže u čistije tehnologije. Rast vođen produktivnošću stvara resurse potrebne za rešavanje tih izazova.
Izbor nije između rasta i odgovornosti. Izbor je između produktivnog rasta i stagnacije, kažu autori i dodaju da ta razlika ključna za upravne odbore koji donose dugoročne investicione odluke pod pritiskom brojnih zainteresovanih strana. Povlačenje može delovati razborito na kratak rok, ali istorija sugeriše da je upravo nedovoljno ulaganje tokom tranzicija ono što produžava nestabilnost, umesto da je smanjuje.
Kriza nade
Knjiga „A Century of Plenty: A Story of Progress for Generations to Come“ ne tvrdi da ćemo do 2100. godine sigurno stići do sveta obilja, kažu autori. Ona tvrdi da je to realna mogućnost i da ishod zavisi od odluka koje donosimo danas. Ipak, prisutna je kriza nade. Istraživanja pokazuju da u većini razvijenih ekonomija manje od jedne četvrtine ljudi veruje da će sledeća generacija živeti bolje od prethodne. Kada vera u napredak oslabi, ulaganja se usporavaju, spremnost na rizik nestaje, a politika se zatvara u sebe.
Poslovni lideri to ne mogu rešiti sami. Ali nisu ni neutralni posmatrači.
Pitanje pred upravnim odborima i direktorima nije da li se svet menja, već da li su spremni da vode kroz te promene ili da dozvole da narativ oskudice zaustavi napredak na pola puta, kažu autori u tekstu za Fortune.
