Kako neko postaje teoretičar zavere? Loše obrazovanje, bujna mašta ili, kako stereotipi vole da kažu, aluminijumska kapa na glavi? Prema novom naučnom istraživanju, izgleda da je ništa od toga. Ključni faktor je, naime, psihološka nesigurnost i nelagodnost pred neizvesnim svetom.
Studija, objavljena u časopisu Applied Cognitive Psychology, analizirala je 14 demografskih, ideoloških i ličnih karakteristika kako bi utvrdila šta ljude navodi da veruju u teorije zavere. U istraživanju su učestvovale 253 odrasle osobe iz Velike Britanije, SAD, Kanade i Južne Afrike, sa prosečnom starošću od 49 godina.
Uverenje da „neko nešto krije“
Istraživače je posebno zanimalo ono što nazivaju „uverenjem u zataškavanje“, ideja da moćne institucije i organizacije sistematski kriju istinu od javnosti, dok je samo mali broj ljudi sposoban da „progleda“.
„Već više od decenije bavim se teorijama zavere i objavio sam oko 20 radova na tu temu, ali malo istraživanja uzima u obzir perspektivu verovanja u globalno zataškavanje“, rekao je za PsyPost autor studije, profesor psihologije Adrijan Furnam sa Norveške poslovne škole.
Kako bi izmerili sklonost ka teorijama zavere, autori su razvili skalu od 10 tačaka, zasnovanu na odgovorima na tvrdnje poput „političari obično ne govore prave razloge svojih odluka“ ili „državne agencije pomno nadziru sve građane“. Učesnici su popunjavali i test ličnosti koji meri osobine kao što su takmičarski duh i tolerancija na neizvesnost.
Teoretičar zavere i nelagodnost pred neizvesnošću
Rezultati su pokazali snažnu vezu između verovanja u teorije zavere i niske tolerancije na neodređenost. Drugim rečima, ljudi koji se osećaju nesigurno kada nemaju jasne odgovore, ili teško prihvataju da su neki problemi složeni i višeslojni, skloniji su jednostavnim, ali pogrešnim objašnjenjima.
Umesto da prihvate kompleksnu stvarnost, oni se lakše okreću teorijama zavere koje nude jasno imenovanog krivca i privid kontrole.
Obrazovanje nije presudno
Još jedno iznenađenje: istraživači nisu pronašli nikakvu vezu između nivoa obrazovanja i sklonosti ka teorijama zavere. To sugeriše da inteligencija ili formalno obrazovanje nisu presudni faktori, što razbija uobičajenu sliku o „neukim zaverenicima“.
Autori naglašavaju da su potrebna dodatna istraživanja na većem uzorku, ali zaključak je jasan. Suočeni sa neizvesnošću, neki ljudi radije biraju jednostavne laži nego složene istine i postaju teoretičari zavere.
