„Jeftina radna snaga“ u ekonomskoj teoriji ne znači samo niske plate, već i ekonomiju koja svoju konkurentnost zasniva na tome da ljudi rade mnogo, a stvaraju malu dodatnu vrednost. OECD, na primer, kao „nisko plaćene radnike“ definiše one koji zarađuju manje od dve trećine medijalne plate u zemlji. Upravo zato ekonomisti upozoravaju da države koje se dugo oslanjaju na jeftin rad često ostaju zaglavljene u ulozi podizvođača za bogatije ekonomije.
Istorija, međutim, pokazuje i drugačiji put. Južna Koreja je šezdesetih godina bila siromašna zemlja razrušena ratom, sa prihodom po glavi stanovnika manjim od mnogih afričkih država. Danas je tehnološka sila koja izvozi čipove, automobile i veštačku inteligenciju. Svetska banka taj uspon direktno povezuje sa dugoročnim ulaganjem u obrazovanje, tehnologiju i razvoj domaće industrije zasnovane na znanju.
Upravo na tu razliku upozorava profesor Aleksandar Kavčić. U intervjuu za „Novu ekonomiju“ poručuje da Srbija više ne može da gradi budućnost na fabrikama za „motanje kablova“ i jeftinoj radnoj snazi, jer takav model neminovno udara u ekonomski zid. Po njegovom mišljenju, jedina održiva strategija za malu zemlju jeste obrazovanje koje stvara stručnjake sposobne da proizvode znanje, inovacije i proizvode visoke dodate vrednosti. Ono što se danas najskuplje naplaćuje na svetskom tržištu.
Kavčić: Moramo da proizvodimo pamet
Bez obrazovanja koje je dostupno svima, bez obzira na materijalni status i vraćanja dostojanstva nastavnicima, Srbija će, prema njegovoj oceni, nastaviti da bude zemlja koja u inostranstvo izvozi ono najvrednije – sopstveni profit i obrazovanu decu.
“Ako ćemo da imamo fabrike, to više ne može da bude motanje kablova. To mora da bude visokokvalifikovana radna snaga – ljudi koji mogu da naprave dodatu vrednost koju ćemo naplatiti na svetskom tržištu. Mi trenutno biramo opasan put: ili izvozimo profit, tako što strane kompanije koriste našu jeftinu muku, ili izvozimo ljude, što je još bolnije“, upozorio je Kavčić.
„Moramo da proizvodimo pamet, a to je nemoguće bez obrazovnog sistema koji svakom detetu, bez obzira na materijalni status roditelja, pruža šansu da ostvari svoj pun potencijal. Znanje je kapital koji se mora obnavljati svake godine, a mi smo od naših nastavnika napravili robove koji su potcenjeni i ucenjeni“, ocenio je Kavčić.
Kavčić dalje objašnjava da suština ne može da bude u kozmetičkim promenama školskih programa, poput uvođenja digitalnih predmeta deci koja tek uče da čitaju, već u stvaranju sistema koji proizvodi svesne i produktivne građane.
Visoka cena radne snage nije trošak, već cilj kojem Srbija mora težiti kroz jačanje sopstvenih proizvodnih kapaciteta i stručnosti. Da bi se to postiglo, neophodno je obrazovanje izmestiti iz sfere partijske kontrole i korupcije i ponovo ga postaviti kao temeljni stub nacionalnog suvereniteta i ekonomskog napretka.
