Novi film Toma Kruza kao satira savremenih lidera

Postoji neka čudna konstanta našeg vremena, sa većom moći dolazi veće samopouzdanje, a kontakt sa realnošću sve tanji. Današnji lideri, bilo da vode države, tehnološke imperije ili upravljaju svojim mini svetovima,  sve češće zvuče kao da su prošli brzi kurs iz harizme kod sopstvenog PR tima i isto toliko brz iz empatije kod četbotova.

U eri kada veštačka inteligencija piše govore, filtrira odluke i polira imidž, granica između čoveka i algoritma postaje nejasna. To se ne dešava zato što su mašine postale ljudskije, već zato što su neki ljudi postali zastrašujuće programirani.

U takvom svetu, ideja lidera koji izazove katastrofu, pa zatim krene da je „herojski“ rešava uz kameru i aplauz, više ne deluje kao satira nego kao dokumentarac u razvoju. Dodajte tome dozu hladne racionalnosti bez mnogo griže savesti i dobijate savršen profil modernog mesije. Čoveka koji veruje da je nezamenjiv, čak i kada je problem počeo upravo s njim.

U tom kontekstu, novi film Digger sa Tomom Kruzom ne izgleda kao eskapizam, već kao neprijatno precizno ogledalo. Jer možda više nije pitanje da li umetnost imitira život, nego koliko brzo život sustiže i prestiže najcrnju fikciju.

Tom Kruz kao najmoćniji čovek na svetu

Sve ovo napisano može se sažeti u jednu rečenicu koja opisuje radnu ovog filma. „Najmoćniji čovek na svetu pokušava da dokaže da je spasitelj čovečanstva, dok pokušava da popravi katastrofu koju je sam izazvao.“

U režiji Oskarovca Alehandra Inaritua, koji je poznat po filmovima „Povratnik“ i „Birdman“, Tom Kruz prelazi iz svojih klasičnih akcionih uloga u dramskog glumca koji u filmu ima sedu kosu, južnjački akcenat i stomak.

O radnji se ništa više ne zna od ovoga, ali se zna da je premijera u početkom oktobra. Film je kombinacija satire o moći, kapitalizmu i „mesijanskom kompleksu“, sa dosta crnog humora, javljaju specijalizovani mediji koji su uspeli nešto da saznaju. Međutim, tematika (ekološka katastrofa, korporativna odgovornost, politička moć) očigledno crpi inspiraciju iz realnih globalnih problema. Zato ga mnogi analitičari tumače kao satiru savremenih lidera i industrije.