Ovo je scenario, a ne predviđanje. Ovo je pokušaj da se zamisli šta bi moglo da se dogodi ukoliko veštačka inteligencija (AI) nastavi da napreduje brže nego što institucije i tržišta mogu da se prilagode. To navode autori teksta, Džejms Van Galen (osnivač analitičke firme Citrini) i Alap Šan (AI preduzetnik) koji je na internetu postao viralan.
Ovako izgleda scenario.
Do sredine 2028. stopa nezaposlenosti u SAD porasla je na 10,2%, dok je indeks S&P 500 pao gotovo 40% u odnosu na vrhunac iz 2026. godine. Samo dve godine ranije vladala je euforija: berze su obarale rekorde, produktivnost je naglo rasla, a kompanije su beležile istorijske profite zahvaljujući AI sistemima koji rade bez pauze, bolovanja i troškova osiguranja.
U početku je delovalo kao klasična tehnološka revolucija. Kompanije su otpuštale deo zaposlenih, marže su rasle, investitori su bili oduševljeni. Nominalni BDP je rastao, a produktivnost je dostizala nivoe neviđene od pedesetih godina prošlog veka. Međutim, realne plate su stagnirale ili padale. Dobit je završavala kod vlasnika kapitala i računarske infrastrukture, dok su radnici, posebno oni u kancelarijskim, zvani „beli okovratnici“, gubili poslove ili prelazili na slabije plaćene pozicije.
Ghost GDP
Pojavio se fenomen nazvan „Ghost GDP“ , ekonomski rast koji postoji na papiru, ali se ne preliva u potrošnju domaćinstava. Mašine generišu vrednost, ali ne kupuju kuće, automobile niti večere u restoranima. Kada AI preuzme poslove deset hiljada radnika, novac više ne kruži kroz ekonomiju istim tempom. Brzina opticaja novca opada, a potrošačka ekonomija, koja čini oko 70% američkog BDP-a, počinje da slabi.
Nastao je začarani krug: AI postaje bolji → kompanije otpuštaju radnike → potrošnja opada → pritisak na profit raste → kompanije još više ulažu u AI → AI postaje još bolji. Taj proces nazvan je „spirala istiskivanja ljudske inteligencije“.
Pogođeni sektori
Posebno su pogođeni sektori zasnovani na posredovanju. Sve delatnosti koje su zarađivale na „trenju“ u sistemu, složenost, vremenska ograničenja, nedovoljna informisanost potrošača. AI agenti su počeli da automatizuju kupovinu, upoređuju cene, pregovaraju o pretplatama i osiguranjima, pa čak i da upravljaju finansijama korisnika. Modeli zasnovani na inerciji potrošača i lojalnosti brendu urušavali su se jer mašine ne mare za navike ni za „lep dizajn aplikacije“. One biraju najjeftiniju i najbržu opciju.
Platforme za dostavu hrane, turističke agencije, brokerske kuće, pa i kartične kompanije našle su se pod pritiskom. Ako AI agent može da izvrši transakciju direktno, zašto plaćati 2-3% provizije kartičarskim kućama? U takvom okruženju „ekonomski jarci“, konkurentske prednosti zasnovane na navici i trenju, nestaju.
Sektorski problem
Ipak, tržišta su u početku posmatrala problem kao sektorski. Softverske kompanije trpe, ali ostatak ekonomije je stabilan. Tako je glasio konsenzus. Međutim, američka ekonomija je u velikoj meri zasnovana na uslugama i „belim okovratnicima“, koji čine oko polovine zaposlenih i generišu najveći deo diskrecione potrošnje. Kada su upravo ti radnici počeli da gube poslove ili prihvataju 50% niže plate, posledice su postale sistemske.
Za razliku od klasičnih recesija, gde su gubici radnih mesta ravnomerno raspoređeni, ovde su najviše pogođeni najviši prihodni razredi. A upravo oni čine preko polovine ukupne potrošnje. Pad od svega nekoliko procenata zaposlenosti među visoko plaćenima imao je ogroman uticaj na tržište nekretnina, luksuznu robu, putovanja i usluge.
Kreditni sistem je dodatno pogoršao situaciju. Privatni kredit, naročito plasiran softverskim kompanijama uz pretpostavku stabilnih prihoda, suočio se s talasom neplaćanja. Kada su AI sistemi preuzeli korisničku podršku i druge funkcije, prihodi nekih firmi naglo su opali, a dugovi postali neodrživi. Iako je sektor privatnog kapitala tvrdio da poseduje „trajni kapital“ koji može da apsorbuje gubitke, ispostavilo se da su mnogi fondovi povezani sa osiguravajućim društvima i štednjom građana. Time je rizik prešao sa profesionalnih investitora na širu populaciju.
Politički odgovori
Najosetljivija tačka postalo je tržište hipoteka vredno oko 13 biliona dolara. Standardni modeli kreditiranja polaze od pretpostavke stabilnog zaposlenja i prihoda tokom više decenija. Ali šta ako se prihodi „belih okovratnika“ trajno smanjuju? Iako su zajmoprimci imali visoke kreditne rejtinge i uredno servisirali dugove, rast nezaposlenosti i pad cena nekretnina u tehnološkim centrima počeli su da nagrizaju temelje sistema.
Za razliku od 2008, problem nije bio u lošim kreditima od početka, već u tome što se svet promenio nakon što su krediti odobreni. Ljudi su se zadužili na osnovu očekivanja budućih prihoda koji više nisu izvesni.
Država je u nezavidnoj poziciji. Poreski sistem zavisi od oporezivanja rada. Ako prihodi radnika padaju, padaju i budžetski prihodi. Istovremeno, raste potreba za socijalnim transferima. Produktivnost raste, ali dobit ide kapitalu i vlasnicima računarske infrastrukture, ne zaposlenima. Udeo rada u BDP-u naglo opada.
Politički odgovori kasne. Predlažu se različite mere. Od direktnih transfera ugroženim radnicima do poreza na AI računarsku snagu ili formiranja javnog fonda koji bi imao udeo u dobiti AI infrastrukture. Ali političke podele i ideološki sukobi usporavaju odluke, dok se društvene tenzije pojačavaju.
Ukidanje premije na inteligenciju
Suština problema leži u onome što bi se moglo nazvati „ukidanjem premije na inteligenciju“. Tokom čitave moderne istorije ljudska inteligencija bila je oskudan resurs. Čitav ekonomski sistem (tržište rada, porezi, krediti) izgrađen je na toj pretpostavci. Ako mašinska inteligencija postane obilna i jeftina zamena za ljudsku, sistem mora da se prilagodi.
Repriciranje te promene je bolno i haotično, ali ne mora nužno značiti potpuni kolaps. Ekonomija može pronaći novu ravnotežu. Ključno pitanje je da li će društvo i institucije uspeti da osmisle nove okvire dovoljno brzo. I, pre nego što negativne povratne sprege same napišu sledeće poglavlje krize.
