Nova knjiga Kejt Piket, koautorke poznatog dela „The Spirit Level“, suočava Veliku Britaniju sa neprijatnom istinom. Rastuća nejednakost više nije apstraktan problem, već duboka sistemska kriza koja oblikuje zdravlje, obrazovanje, bezbednost i budućnost čitavog društva.
Nova knjiga The Good Society ne ostaje samo na dijagnozi, nudi i konkretne puteve izlaska. I čini se njeni odgovori odnose se i na ceo svet koji je u sličnom problemu.
Piket, socijalna epidemiološkinja, gradi argumente na neumoljivim podacima. U deceniji pre pandemije, potrošnja na preventivne usluge za porodice u Ujedinjenom Kraljevstvu pala je za 25%. Gotovo polovina dece rođene u Liverpulu 2009. i 2010. godine bila je upućena socijalnim službama pre pete godine života. U 2023. i 2024. godini, lokalne vlasti u Engleskoj raspolagale su sa svega šest odsto potrebnih mesta za decu sa invaliditetom u sistemu brige o deci. To nisu marginalni propusti, već pokazatelji dubokog strukturnog loma.
Osnovna poruka knjige jeste da društva sa visokim stepenom nejednakosti plaćaju cenu kroz lošije zdravlje, veći kriminal, slabiju društvenu koheziju i kraći životni vek, bez obzira na ukupno bogatstvo. Drugim rečima, ekonomski rast bez pravedne raspodele ne donosi dobrobit većini.
„Prebacivanje krivice na pojedinca“
Piket tvrdi da parcijalne korekcije više nisu dovoljne. Potrebna je „nova društvena tkanina“ – dubinska promena načina na koji organizujemo rad, brigu, obrazovanje i učešće građana u odlučivanju. Ključni zaokret je napuštanje ideje da su svi društveni problemi rezultat individualnih izbora. U javnom zdravlju to se naziva „prebacivanje krivice na pojedinca“. Ako je neko bolestan, siromašan ili u sukobu sa zakonom, pretpostavlja se da je sam kriv. Piket insistira da dokazi govore suprotno. Presudan je kontekst u kojem ljudi odrastaju i žive.
Jedna od centralnih preporuka jeste ulaganje u rano detinjstvo. Sigurno i stabilno odrastanje, uz dostupnu brigu i obrazovanje, drastično smanjuje kasnije troškove u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i zatvorskom sistemu. To nije samo moralni argument, već i ekonomski racionalna odluka.
Građani budžetiraju
Među najkonkretnijim predlozima je uvođenje univerzalnog osnovnog prihoda. Nešto o čemu je pre nekoliko dana pisao Džon Mek Glion. Prema Piket, finansijska sigurnost nije luksuz, već preduslov dostojanstva, mentalnog zdravlja i slobode izbora. Istraživanja pokazuju da čak i kratkoročno poboljšanje prihoda ima merljiv pozitivan efekat na psihičko stanje, dok povećanje kućnog budžeta od 1.000 funti produžava očekivani životni vek u proseku za više od tri meseca, bez obzira na društveni sloj.
Piket zagovara i participativno budžetiranje, po uzoru na neke gradove u Brazilu, gde građani direktno odlučuju kako se troši javni novac. Predlaže progresivnije oporezivanje, jačanje sindikata, uvođenje građanskih skupština i osnivanje Nacionalnog instituta za društvene promene, koji bi, poput instituta u zdravstvu, procenjivao efikasnost javnih politika na osnovu dokaza, a ne ideologije.
Nada – najjača pokretačka sila za društvene promene
Posebno ističe potrebu za Nacionalnom službom za brigu, Nacionalnom službom za obrazovanje i snažnijom zaštitom dece. Primeri iz inostranstva pokazuju da alternative postoje. Holandija je reformom zatvorskog sistema, fokusiranog na rehabilitaciju umesto kazne, smanjila zatvorsku populaciju za 40%. Finska je obrazovanje usmerila ka dobrobiti i radoznalosti dece, a ne pukom testiranju znanja. Butan meri uspeh društva kroz bruto nacionalnu sreću, a ne samo BDP.
Zaključak Piket je jasan. Društva ne propadaju zato što nemaju rešenja, već zato što nemaju hrabrosti da ih primene. Nejednakost nije prirodno stanje, već politički izbor. A ako postoji politička volja, moguće je izgraditi društvo koje brine, osnažuje i daje nadu.
Kako sama autorka poručuje, ljudi su „žedni nade“. A nada, potkrepljena dokazima i jasnom vizijom, može biti najjača pokretačka sila društvene promene.
