Iako globalna nezaposlenost dostiže istorijski niske nivoe, novo istraživanje pokazuje da među zaposlenima širom sveta dominira – strah. Umesto sigurnosti i optimizma, većina radnika danas oseća neizvesnost u vezi sa svojim poslom, budućnošću i ubrzanim razvojem veštačke inteligencije.
Prema velikom istraživanju koje je sproveo ADP na uzorku od više od 39.000 radnika u 36 zemalja, samo 22 odsto ispitanika veruje da je njihov posao bezbedan od ukidanja. Glavna ekonomistkinja kompanije, Nela Ričardson, upozorava da uprkos stabilnom rastu i niskoj nezaposlenosti „radnici širom sveta izražavaju duboku nesigurnost“.
AI kao izvor nesigurnosti
U središtu ove anksioznosti nalazi se veštačka inteligencija. Kako generativni AI alati sve brže ulaze u poslovno okruženje, zaposleni pokušavaju da razumeju kako će to uticati na njihove karijere.
„AI ne dolazi kao vremenska nepogoda. On već menja način rada na nivou pojedinačnih zadataka“, navodi Ričardson. Upravo ta promena, koja menja svakodnevne aktivnosti zaposlenih, dodatno pojačava osećaj nesigurnosti.
Istraživanje otkriva jasnu hijerarhiju straha. Među zaposlenima na početnim i operativnim pozicijama, samo 18 odsto veruje da je njihov posao siguran. Kod menadžera srednjeg nivoa taj procenat raste na 23 odsto, dok među najvišim rukovodiocima dostiže 35 odsto.
Drugim rečima, što je viša pozicija u kompaniji, to je manji strah od gubitka posla, ali ni među liderima sigurnost nije dominantan osećaj.
Razlike su vidljive i geografski. U Japanu, gde je tradicionalno dominirao koncept doživotnog zaposlenja, samo pet odsto radnika veruje u sigurnost svog posla. Nasuprot tome, u Nigeriji taj procenat iznosi 38 odsto, dok je u Sjedinjenim Državama 28 odsto.
Paradoks veštačke inteligencije
Iako AI izaziva strah, istovremeno donosi i određene koristi. Istraživanje pokazuje da zaposleni koji svakodnevno koriste AI alate imaju veći nivo angažovanosti i manji stres.
Međutim, paradoksalno, isti ti radnici češće imaju osećaj da nisu dovoljno produktivni. Razlog je psihološki. AI preuzima rutinske zadatke poput odgovaranja na mejlove ili pisanja nacrta, koji su ranije davali osećaj postignuća.
„Produktivnost se više ne meri količinom posla, već njegovom vrednošću“, objašnjava Ričardson.
Podaci pokazuju i da je 30 odsto aktivnih korisnika AI potpuno angažovano na poslu, u poređenju sa svega 14 odsto onih koji ne koriste ove alate. Takođe, znatno ređe prijavljuju visok nivo stresa.
Neplaćeni rad i „tihi odlazak“
Dodatni problem predstavlja sve češći neplaćeni rad. Čak 62 odsto zaposlenih navodi da nedeljno radi do pet sati bez naknade, dok 38 odsto radi i više od šest sati „van radnog vremena“.
Zanimljivo je da su upravo ti radnici istovremeno najangažovaniji, ali i najskloniji promeni posla. Istraživanje pokazuje da neplaćeni rad povećava stres i osećaj neproduktivnosti, ali i verovatnoću da zaposleni potraže novu priliku.
Generacijski jaz
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da danas prvi put u istoriji na radnom mestu istovremeno radi pet generacija.
Najmlađi radnici (18–26 godina) pokazuju najveći optimizam, 29 odsto veruje da poseduje veštine za napredovanje. Kod starijih zaposlenih (55–64 godine) taj procenat pada na 18 odsto, dok samo 12 odsto smatra da njihov poslodavac ulaže u njihov razvoj.
Slično je i sa percepcijom AI. Tako 20 odsto mladih očekuje pozitivan uticaj tehnologije na posao, dok među starijima to veruje tek 10 odsto.
Kriza angažovanosti
Uprkos niskoj nezaposlenosti, istraživanje otkriva i dublji problem – manjak angažovanosti. Samo 19 odsto zaposlenih globalno smatra se potpuno posvećenim poslu, što znači da većina radnika „odrađuje“ posao bez većeg entuzijazma.
Radnici koji u svom poslu vide smisao imaju čak 12,5 puta veću verovatnoću da budu angažovani, što ukazuje na važnost kvaliteta rada, a ne samo njegove kvantitete.
Šta poslodavci mogu da urade
Istraživači smatraju da ovakvo stanje nije neizbežno, već je u velikoj meri posledica lošeg liderstva. Zaposleni koji osećaju da kompanija ulaže u njihov razvoj imaju više od pet puta veće šanse da veruju u sigurnost svog posla.
Rešenje, zaključuju autori, leži u boljoj komunikaciji, dodatnoj edukaciji i uključivanju zaposlenih u proces tehnoloških promena.
„Ulaganje u veštine nije samo strategija, to je poruka poverenja“, ističe Richardson.
Za sada, međutim, većina radnika širom sveta ostaje u neizvesnosti posmatrajući ubrzane promene. I pita se da li će njihova radna mesta opstati u eri veštačke inteligencije.
