Pre manje od jedne decenije Srbija je imala samo jedan gnezdeći par orlova krstaša (Aquila heliaca). Danas se situacija menja zahvaljujući upornom radu ornitologa i zaštitara prirode.
U tekstu novinara britanskog Guardian-a Tom Pitersa, kaže se da svake godine, na početku proleća, pre nego što drveće u severnoj Srbiji olista, stručnjaci obilaze ravnice Vojvodine. Proveravaju stara gnezda, pregledaju usamljena stabla uz njive i traže tragove novih teritorija. Rad Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) iz godine u godinu postajao je sve zahtevniji, ali i sve uspešniji. Dok je 2017. zabeležen samo jedan gnezdeći par, prošle godine registrovano je 19 parova, od kojih je 10 uspešno podiglo mlade.
Vojvodina je danas jedna od najslabije pošumljenih regija u Evropi. Intenziviranje poljoprivrede dovelo je do seče hrastova i topola kako bi se parcele proširile i poravnale. U pojedinim opštinama šumski pokrivač pao je ispod jedan odsto. „Možete voziti sat i po a da ne vidite nijedno drvo više od pet metara“, kaže Milan Ružić iz DZPPS-a. Bez visokih stabala nema mesta za gnežđenje – čak i kada bi se orlovi vratili, postavlja se pitanje gde bi se nastanili.
Nestanak drveća bio je samo jedan od uzroka opadanja populacije. Progoni su počeli mnogo ranije. U regionu sa dugom istorijom ratova i oružja, ptice grabljivice često su smatrane štetočinama. Ljudi su ih ubijali iz zabave ili kako bi „zaštitili“ stoku. Nakon Drugog svetskog rata sprovođene su kampanje trovanja velikih predatora poput vukova i medveda. Otrovan plen ostavljan na otvorenom ubijao je i orlove i lešinare. „Ako je orao upucan, drugi nauče da se klone opasnosti. Kod otrova nema upozorenja“, objašnjava Ružić za Guardian.
80-te i 90-te u Vojvodini
Poljoprivredne promene uticale su i na ishranu vrste. U Vojvodini se orao krstaš uglavnom hrani tekunicama, koje žive na pašnjacima sa kratkom travom. Kada su pašnjaci pretvoreni u oranice i voćnjake, a stoka prešla u štale, nestale su i tekunice. Orlovi su istovremeno izgubili drveće za gnezda, izvor hrane i sigurnost.
Do kraja osamdesetih ostale su dve male populacije, u Deliblatskoj peščari i na Fruškoj gori. Populacija u Peščari nestala je tokom devedesetih, dok je Fruška gora izdržala do 2015. godine. U isto vreme, drugačiji trend odvijao se u susednoj Mađarskoj, gde je dugogodišnja zaštita povećala broj parova sa oko 20 osamdesetih godina na oko 550 danas. Kako su teritorije postale zasićene, mlade ptice počele su da se šire ka jugu. Prvi primerci ponovo su zabeleženi u Srbiji 2011. godine, a Mađarska je postala izvorna populacija za region.
Kako je prošao poslednji srpski par orlova
Uz podršku evropskog projekta PannonEagle Life, DZPPS je odlučio da poslednji srpski par ne sme nestati. Volonteri su čuvali gnezdo tokom cele sezone, kampujući na bezbednoj udaljenosti. Kada je oluja oštetila gnezdo neposredno pre izletanja mladunaca, stručnjaci su ih privremeno sklonili kako bi popravili konstrukciju. Roditelji su se vratili, a mladi su preživeli.
Danas društvo prati teritorije, zbrinjava povređene ptice i radi sa lokalnim zajednicama. Budući da je dvoglavi orao deo nacionalnog grba Srbije, poruka je imala snažan simbolički efekat. Kada selo dobije „svog“ orla, spremnost na lov opada.
Rezultati su vidljivi. Svake godine pronalaze se nove teritorije, a populacija se širi južno duž rečnih koridora brzinom od 15 do 20 kilometara godišnje. Ipak, oporavak je i dalje krhak. Drveća je malo, a orlovi sporo prihvataju veštačke platforme za gnezda. Za razliku od belorepana, koji se prilagođava gotovo svemu, orao krstaš oprezno bira mesto.
Trovanje divljih životinja i dalje problem
Trovanje divljih životinja i dalje je ozbiljan problem uprkos zabranama i kampanjama. Od 2000. godine zabeleženo je oko 300 slučajeva trovanja. Električni vodovi i vetroparkovi predstavljaju dodatne pretnje, a istraživači se neretko sukobljavaju sa investitorima i poljoprivrednicima. Uvoz satelitskih odašiljača za praćenje ptica zahteva složenu administraciju, a istraživači se suočavaju i sa političkim pritiscima.
Ipak, trend se preokrenuo. Većina orlova u Srbiji i dalje je mlada, a potrebno je oko pet godina da novi par započne razmnožavanje. Kako stare, njihova uspešnost raste. „Ako se ništa dramatično ne dogodi, nastaviće da se vraćaju“, kaže Ružić. Posle decenija opadanja, orao krstaš ponovo ima šansu da postane trajni deo srpskog neba, zaključuje se u tekstu.
