„Godinama sam čvrsto i gotovo instinktivno bio protiv univerzalnog osnovnog prihoda (UBI). Posmatrao sam ga kao liberalnu fantaziju, poziv na nerad, subvenciju stagnaciji i sedativ koji nudi naduvena država. Verovao sam da rad nije samo način na koji društva funkcionišu, već i izvor smisla za ljude. Plaćati nekoga da ne radi značilo bi, po tom shvatanju, razgradnju discipline. Bila je to priča koju sam često ponavljao. Taj stav, međutim, više ne opstaje u sudaru sa stvarnošću.“
Ovo za The Hill piše Džon Mek Glion, pisac i istraživač koji se bavi kulturom, društvom i uticajem tehnologije na svakodnevni život.
Nešto se suštinski promenilo, kaže, a ignorisanje te promene danas predstavlja čisto poricanje. Revolucija veštačke inteligencije već je tu i pustoši čitave sektore snagom prirodne nepogode. Ovo nije klasična industrijska tranzicija, niti ponavljanje mehanizacije ili globalizacije. Reč je o tehnološkom prekidu sasvim drugačijeg obima. Mašine ne zamenjuju samo fizički rad, već i samu kogniciju: rasuđivanje, prepoznavanje obrazaca, donošenje odluka. I to se dešava brzinom koja prevazilazi zakonodavstvo, tržišta rada i političke kapacitete, mnogo brže nego što su vlasti spremne da priznaju, piše Mek Glion.
Nijedna profesija nije pošteđena
Najozbiljnije upozorenje dolazi od Džefrija Hintona, jednog od tvoraca moderne veštačke inteligencije. Hinton se nije priklonio zagovornicima tehnološkog hajpa; naprotiv, svrstao se među uzbunjivače. Njegova tvrdnja je zabrinjavajuća: sposobnosti AI sistema se praktično udvostručuju svakih sedam meseci. Ne svakih nekoliko godina. Ne decenijama. Svakih sedam meseci.
Tom brzinom, promene ne dolaze postepeno, već u razarajućim talasima. Najpre nestaju poslovi koje društvo često potcenjuje kao „jednostavne“ kognitivne zadatke, popu kol-centara, korisničke podrške, zakazivanja, transkripcija. Taj proces je već u toku. Zatim dolazi red na administrativne i kancelarijske poslove, a nakon toga, nijedna profesija nije pošteđena.
Masovna nezaposlenost kao realnost
Ako se vremenska linija sagleda iskreno, slika postaje zastrašujuća, piše Mek Glion. Tu se dolazi do politički najosetljivijeg pitanja: Sjedinjene Američke Države nemaju plan. Nikakav. Ne postoji strategija tranzicije rada. Ne postoji sistem prekvalifikacije koji može da funkcioniše ovom brzinom. Ne vodi se ozbiljna javna rasprava o prihodima koji nisu vezani za zaposlenje. Postoje samo neodređene fraze o „inovacijama“ i poznato obećanje da će se nova radna mesta nekako sama pojaviti, kao i uvek do sada.
Sa tom opasnom fikcijom mora se prekinuti i suočiti se sa surovom realnošću.
Društvo u kojem su desetine miliona ljudi nezapošljive nije dokaz uspeha slobodnog tržišta, već bure baruta. Ne može se govoriti o ličnoj odgovornosti populaciji za koju je odgovornost postala ekonomski nevažna. Ne može se braniti društveni poredak, a istovremeno ignorisati uslove koji taj poredak čine mogućim.
Univerzalni osnovni prihod kao most
Posmatran iz tog ugla, univerzalni osnovni prihod prestaje da izgleda kao levičarsko rasipništvo i počinje da liči na mehanizam stabilnosti.
To ne znači bezuslovnu darežljivost ili birokratsku gojaznost. Konzervativni argument za UBI zasniva se na sprečavanju društvenog raspada, uz očuvanje podsticaja za doprinos tamo gde je doprinos i dalje moguć. Reč je o zameni lavirinta neuspešnih socijalnih programa jednostavnim, transparentnim i ograničenim sistemom.
I što je najvažnije – o kupovini vremena.
Univerzalni osnovni prihod nije krajnje rešenje, već most. Način da se izbegne masovna destabilizacija dok društvo ponovo pregovara odnos između rada, dostojanstva i prihoda u svetu u kojem klasični radni dan od 9 do 5 polako nestaje.
Čekanje više nije luksuz
Autor ovo zaključuje sa zadrškom, ali iskreno: pre pojave veštačke inteligencije, njegovo protivljenje univerzalnom osnovnom prihodu bilo je zasnovano na svetu koji više ne postoji. Polazio je od pretpostavke da će posla uvek biti za one koji žele da rade. Ta pretpostavka je danas zastarela. Ne zato što su ljudi lenji, već zato što se mašine razvijaju brže nego što institucije mogu da se prilagode.
Najopasnija reakcija bila bi da se ova tema odbaci kao ideološki, liberalni argument. Nije. Društvene posledice masovnog raseljavanja sa tržišta rada, kriminal, beznađe, radikalizacija, ogorčenost, šire se i destabilizuju upravo ono što konzervativci tvrde da žele da očuvaju.
Društvo se približava trenutku u kojem pitanje više nije da li će AI zameniti radna mesta, već kako demokratski sistem može da opstane kada se to dogodi. Taj razgovor mora da počne sada, dok još postoji prostor za promišljenu politiku, a ne reakcije iz panike. Zemlja je već blizu tačke pucanja, obeležene slabljenjem poverenja u institucije, predsedništvo i čak među samim građanima. Neki će tvrditi da se stvari mogu popraviti. Možda i mogu, ali ta mogućnost je sve manja. Zato čekanje više nije luksuz koji društvo sebi može da priušti, zaključuje Mek Glion.
