Džeremi Rifkin, jedan od najpoznatijih svetskih javnih intelektualaca, smatra da budućnost veštačke inteligencije možda neće pripasti velikim tehnološkim kompanijama.
Rifkin se decenijama bavi tehnologijom, ekonomijom, energetikom i klimatskim promenama. U novoj knjizi „Rescuing the Future: Reimagining Artificial Intelligence in a World on the Edge“ sada se bavi pitanjem ko će kontrolisati AI i kakvu će ulogu ona imati u društvu.
Njegov odgovor prilično je drugačiji od onoga što danas gledamo u Silicijumskoj dolini.
Rifkin predviđa razvoj onoga što naziva „AI ljudi“ (People’s AI). Reč je o decentralizovanom modelu koji bi se razvijao kroz mala i srednja preduzeća, zadruge i lokalne zajednice. Umesto nekoliko ogromnih kompanija i njihovih data centara, ovaj model oslanjao bi se na fog computing, Internet stvari (IoT) i otvorene platforme.
Sistemi bi bili ukorenjeni u lokalnim zajednicama, ali povezani sa sličnim mrežama širom sveta. Rifkin taj pristup naziva „glokalnim“. Tehnologija bi se razvijala lokalno, dok bi se znanje i sistemi povezivali globalno.
Džeremi Rifkin: Dve vizije AI budućnosti
U osnovi Rifkinove teorije nalazi se filozofski pojam ontologije, odnosno razmišljanje o prirodi postojanja.
On suprotstavlja dva pogleda na svet.
Prvi je supstancijalna ontologija, prema kojoj je svet skup relativno stabilnih stvari i resursa koje možemo posedovati i koristiti.
Drugi je procesna ontologija, koja svet posmatra kao mrežu procesa, odnosa i stalnih promena.
Rifkin smatra da se upravo tu nalazi ključna razlika između današnjeg AI-ja i moguće buduće alternative.
Veliki tehnološki sistemi uglavnom slede prvi model. Kapital, podaci i računarska infrastruktura koncentrisani su u rukama malog broja kompanija.
„AI ljudi“ trebalo bi da funkcioniše drugačije.
Tehnologija bi bila raspoređena među zajednicama. Njome bi se upravljalo kao zajedničkim resursom, a ne samo kao vlasništvom korporacija. Rifkin veruje da bi takav model vremenom mogao postati sve prisutniji. Veliki AI sistemi ne bi nestali, ali bi mogli da se pretvore u specijalizovane pružaoce tehničkih usluga.
Generacija Z kao pokretač promene
Posebnu ulogu u toj transformaciji Rifkin pripisuje generaciji Z. Prema njegovom tumačenju, mladi sve više sebe doživljavaju kao deo ugroženog ekosistema. Prirodu i druge vrste ne posmatraju samo kao resurse, već kao deo šire zajednice.
Zbog toga, smatra Rifkin, drugačije gledaju i na tehnologiju.
Njihova vizija sveta više se oslanja na povezanost, saradnju i zajedničko upravljanje. Umesto ideje vlasništva, u prvi plan dolazi briga o zajedničkim resursima. Rifkin ovu promenu vidi kao prelazak iz „Doba progresa“ u „Doba otpornosti“.
Njegova teza zato nije samo da će AI postati moćnija. Mnogo važnije pitanje je ko će njome upravljati i kome će služiti.
Ako Rifkinova vizija zaživi, budućnost veštačke inteligencije možda neće izgledati kao svet u kojem nekoliko kompanija poseduje sve moćnije modele.
Umesto toga, AI bi mogla da postane decentralizovani alat lokalnih zajednica, povezanih u globalnu mrežu.
Drugim rečima, sledeća velika AI revolucija možda neće biti novi model sa još više parametara.
Možda će biti trenutak kada AI prestane da bude proizvod nekoliko kompanija i postane infrastruktura koju koriste milioni ljudi.
