Profesorka sa Harvarda smatra da jurimo ka budućnosti koja će omogućiti „industrijski uzgoj ljudi“

Jurimo ka budućnosti u kojoj će veštačka inteligencija omogućiti „industrijski uzgoj ljudi“, upozorava profesorka sa Harvarda. Uz ogradu, da će se to desiti ako tehnološke elite ostvare ono što žele.

U novoj epizodi podkasta Hard Fork lista The New York Times, istoričarka Džil Lepor govori o svojoj ideji „veštačke države“. Države koja potiskuje tradicionalnu nacionalnu državu, a posebno ustavnu demokratiju, i zamenjuje je sistemom koji briše ljudsku autonomiju.

U tom novom poretku, vlast se sprovodi „ne uz saglasnost ljudi, već putem mašina koje donose odluke“, objasnila je ona u podkastu. A te mašine, naravno, u vlasništvu su korporacija.

Ko je odlučio da je ovo način na koji treba da živimo?

Još ne živimo u veštačkoj državi, naglašava Lepor, ali ona se već gradi i ostvaruje oko nas. Štaviše, reč je i o fantaziji određenih uticajnih elita koje veruju da njihova moć treba da nadjača stvarnu vlast i građane koji odlučuju kako će ona funkcionisati.

„Retorika koja proizlazi iz ovog istorijskog trenutka zapravo govori o nestajanju moderne liberalne demokratije, ustavne demokratije“, rekla je ona. Elite koje guraju takvu retoriku, dodala je, „nisu zainteresovane za ono što ljudi žele“. „Jer zapravo, ono što ljudi žele jeste da nemaju AI i da nemaju centre za obradu podataka. I to je kriza.“

Lepor ovu ideju detaljno obrađuje u svojoj predstojećoj knjizi The Rise and Fall of the Artificial State. Inspirisalo ju je jednostavno pitanje. U svetu u kojem smo prinuđeni da razgovaramo sa veštačkom inteligencijom kako bismo dobili odgovore, „ko je odlučio da je ovo način na koji treba da živimo?“

Industrijski uzgoj ljudi

Veštačka država predstavlja svojevrsno nazadovanje, u kojem sve veći broj funkcija države preuzimaju korporacije koje poseduju i kontrolišu infrastrukturu naših digitalnih komunikacija. Način na koji dobijamo vesti, informacije o izborima i podatke o tome za koga da glasamo, sve više posreduju moćne grupe. Nekada putem televizije i radija, a danas sve dominantnije preko društvenih mreža.

Digitalne komunikacije oko kojih su naši životi danas organizovani imaju snažan efekat izolacije. U tekstu za The New Yorker iz 2024. godine, podseća Futurism, u kojem je prvi put detaljnije predstavila ideju koja će kasnije postati knjiga, Lepor je veštačku državu opisala kao „industrijski uzgoj javnog života, sortiranje i segmentaciju, izolaciju i otuđenje, uništavanje ljudske zajednice“.

Lažni fatalizam

Veštačka država nije isključivo posledica veštačke inteligencije, ali je AI svakako ubrzava. Ljudi pitaju ChatGPT za koga da glasaju, umesto da razgovaraju sa komšijama, lokalnim zvaničnicima ili stručnjacima. Političke poruke koje vide, u međuvremenu, verovatno su delimično napisane uz pomoć AI. Odluke na svim nivoima donose se uz pomoć „mašina koje razmišljaju“. AI takođe dodatno učvršćuje nadzor, obrađujući ogromne količine podataka koji se prikupljaju o svima nama.

Jedan od problematičnih aspekata pro-AI retorike koja dolazi iz Silicijumske doline jeste predstavljanje veštačke inteligencije kao neizbežne pojave. Međutim, Lepor smatra da je takav fatalizam „lažna pretpostavka“, zasnovana na još nekoliko sumnjivih tvrdnji.

Obećanja iz prošlosti

Jedna od njih koju stalno slušamo jeste da regulacija guši inovacije i da bi zato država trebalo da ukloni kočnice razvoju AI-ja. Druga je da tehnologija uvek unapređuje demokratiju. To bi navodno trebalo da nas uveri da će se sve stvarne pretnje koje AI danas predstavlja po demokratiju nekako same od sebe rešiti.

Ni jedno ni drugo nije tačno, smatra Lepor, a dovoljno je pogledati slična obećanja koja su pratila tehnologije iz nedavne prošlosti.

„Sada ljudi iz AI industrije ponavljaju isti argument koji smo slušali kada su se pojavili internet, personalni računar, internet i društvene mreže“, rekla je ona u intervjuu.